DONALD VINIKOT

Donald (Vuds) Vinikot (1896-1971) je bio britanski psihoanalitičar (dečiji i za odrasle), jedan od najuticajnijih autora unutar Nezavisne grupe. Dao je brojne doprinose psihoanalitičkoj teoriji i tehnici vezanoj za rani emotivni razvoj. Svi njegovi doprinosi proističu iz njegovog ogromnog kliničkog iskustva. U karijeri koja je trajala preko 40 godina, a koju je započeo kao pedijatar, imao je oko 60.000 konsultacija (beba i majki, porodica) i oko sto individualnih psihoterapija. Vinikot je bio poznat po svojim predavanjima studentima, kolegama, ali i profesionalcima raznih drugih profesija, kako u Britaniji, tako i u mnogim drugim zemljama gde je širio svoje ideje i koncepte i druge psihoanalitičke misli. Njegovih 50 emisija na BBC-ju koje su se bavile razvojem dece i razgovorima sa roditeljima, bile su veoma zapažene. Bio je vrlo plodan pisac ali je tek deo napisanog objavljeno za njegovog života. Ipak sve što je napisao, dočekalo je svetlo dana 2016. godine kada su objavljena sabrana dela D. Vinikota u 12 knjiga. 

Vinikot je u dva navrata bio predsednik Britanskog psihoanalitičkog društva, direktor dečijeg odeljenja Britanskog psihoanalitičkog instituta preko 20 godina, predsednik pedijatrijske sekcije Kraljevskog društva za medicinu, kao i predsednik Društva za dečiju psihologiju i psihijatriju.

Centralno iskustvo u psihološkom razvoju, po Vinikotu, predstavlja osećanje ‘biti živ’-da li se osoba oseća kao stvaran, živ, kreativan, odvojen centar sopstvenog iskustva. Referentni okvir njegovog učenja su procesi koji se odvijaju u polju odnosa deteta i onih koji se o njemu brinu. Samim tim je okruženje (odnosno specifični sredinski doprinosi koji su grupisani pod terminim dovoljnjo dobro materinstvo) krucijalan faktor u dosezanju sposobnosti ‘da osobe žive kreativno i osećaju da je život vredan življenja.’ Ono što majka treba da čini Vinikot naziva holdingom, koji obuhvata ne samo zadovoljenje telesnih potreba bebe već i bebinih specifičnih emocionalnih i socijalnih potreba (način na koji drži bebu, kako priča sa njom, majčin osmeh i drugo). Najvažnije je da to ne radi mehanički, već sa empatijom.

Stvaranje subjekta u pomenutom polju – od potpune stopljenosti sa majkom do faze ka nezavisnosti (po Vinikotu, kompletna nezavisnost je samo cilj) – odvija se kroz sledeće procese:

– Primarna materinska preokupacija i ogledajuća uloga majke (Faza apsolutne zavisnosti);

– Prelazni objekat i prelazni fenomeni (Faza relativne zavisnosti);

– Upotreba objekta (Vinikotov koncept značaja agresije u razvoju);

– Kapacitet za brigu i kapacitet da se bude sam (Faza ka nezavisnosti).

Posebno je značajan Vinikotov doprinos konceptu Lažnog Selfa. U optimalnim razvojnim uslovima centralni ili Pravi Self, negovan u nenarušavajućoj sredini, predstavlja nasleđeni potencijal koji doživljava kontinuitet postojanja i stiče na svoj vlastiti način i svojom vlastitom brzinom ličnu psihološku realnost i ličnu telesnu šemu. U suprotnom, dete je prisiljeno da napusti vlastite zahteve i da se uklopi u očekivanje i zahteve majke (okruženja). Tako nastaje Lažni Self koji preuzima funkciju negovanja koju sredina nije uspela da pruži, a Pravi Self biva zatvoren, skriven od drugih – što rezultira osećanjem mrtvila i praznine. Preciznije rečeno, radi se o kontinuumu od psihopatologije kao sto su psihotična stanja, granična stanja itd., do zaštićujuće uloge Lažnog Selfa koji ima važnu ulogu u prilagođavanju i socijalizaciji u zdravlju.

Vinikotov doprinos takođe je važan i u sagledavanju ranih anksioznosti u slučajevima neuspeha holdinga, što rezultira “nezamislivim anksioznostima”, a koje Vinikot svrstava u četiri najvažnije kategorije: biti u delićima – dezintegrisati se; nestati zauvek – biti ispušten; nemati odnos između psihe i tela; nemati orijentaciju. U članku „Mržnja u kontratransferu“ (1947) Vinikot ističe značaj autentičnih osećanja analitičara prema pacijentu. Posebno se u ovom radu osvrće na psihotične i pacijente sa snažnim antisocijalnim tendencijama koji kod analitičara mogu izazvati intenzivnu mržnju. „Analitičar ne sme da negira tu mržnju koja se tada javlja u njemu“, mora je biti svestan i podneti je mirno, bez reakcije. Interpretacije, po Vinikotu, kod ovakvih pacijenta mogu se dati tek kada je pacijent više integrisan. 

Pored ovoga, Vinikot je dao i druge specifične doprinose psihoanalitičkoj tehnici u radu sa odraslima sa teškom psihopatologijom, kao i doprinose u tehnici rada sa decom.

Teorijski seminar će prorađivati sve značajne Vinikotove koncepte, uključujući i one koji ovde nisu navedeni zbog obima teksta.